Солунски фронт
Од голготе до васкрса
У јесен 1915. године,после велике немачко-аустријске офанзиве, потпомогнуте уласком Бугара у рат, у српска војска била је принуђена да пред надмоћнијим непријатељем крене у повлачење на југ преко Црне Горе и Албаније. До краја 1915. Србија је била окупирана а преживели војници потражили су уточиште на Крфу. Из луке Валоне на Крф евакуисано је око 120.000 српских војника и више десетина хиљада цивила.Војници су после краћег опоравка поново стављени у борбу. Потребни материал и оружје добила су од савезника, а првенствено од Француза.
Солунски фронт
За то време савезници су у Солуну створили моћну операциону базу и образовали нови - Солунски фронт, на коме су се од 1916-1918. водиле борбе између војних сила Антанте против Сила осовине на простору од Орфанског залива, преко грчке и албанске територије, до Јонског мора.
Немци су веровали да тај фронт нема великог војног значаја и да ће сами Бугари, с нешто њихових и аустријских јединица, моћи да га бране. И сами савезници овом фронту нису придавали велику важност и чак су помишљали и да га напусте. Фронт је од стране савезничких генерала третиран као споредно бојиште на коме је непотребно расипати снаге неопходне на значајнијим фронтовима. Под утицајем таквих ставова, многи новинари, па, чак, и официри подругљиво су називали борце на Солунском фронту 'солунски баштовани' Догодило се, међутим, да је управо на том фронту задат снажан ударац Централним силама на крају Првог светског рата и убрзана коначна победа држава Антанте и њених савезника.
Фронт је одржан пре свега залагањем српске владе и неких француских политичара. Нарочито се за његово очување залагао министар Аристид Бриан. За Србе – постојање тог фронта одржавало је наду да ће почети и непосредна акција за ослобођење Србије.
Пробој Солунског фронта
У јесен 1918., упоредо са офанзивом савезничких снага на западу припремана је и велика офанзива на Солунском фронту. Врховну команду над целом савезничком војском имао је француски генерал Франше д’ Епере, а над српском, поред престолонаследника Александра, прослављени војвода Живојин Мишић.
У зору 15. септембра 1918. генерал Франше де Епере наређује да се крене у пробој Солунског фронта, у коме је српска војска одиграла главну улогу и који се убраја међу најуспешније операције Првог светског рата. У 5.30 часова, после снажне артиљеријске припреме, дивизије првог ешалона Друге армије кренуле су у напад.
На левом армијском крилу главна колона француске 122. дивизије, после крваве осмочасовне битке прса у прса, заузела је Добро поље и око 14.30 часова чврсто стала на његов северни гребен, где је прешла у одбрану. Њена лева колона, упркос великим напорима, није успела пре мрака да заузме Сокол, од чијег је пада зависио прелазак у напад Прве армије.
У центру, 17. колонијална дивизија је енергично кренула у напад. Њен левокрилни пук је већ у раним јутарњим часовима заузео прву линију бугарских ровова на Кравици, заробивши 937 непријатељских војника и старешина. Али, пошто су њен средњи и деснокрилни пук остварили незнатан напредак, бугарска војска је привукла резерве и после врло снажног противнапада потисла левокрилни пук са Кравице нешто уназад, а делом га одбацила на полазне положаје, тако да је цела дивизија прешла у одбрану у висини полазног положаја.
Пун успех постигла је само Шумадијска дивизија. За мање од једног цаса, њени пукови су заузели прву линију ровова на неприступацном Ветернику, за који се веровало да је неосвојив. Настављајуци борбу у којој су главна средства били бомба и бајонет, дивизија је до 12.40 цасова заузела цео Ветерник и одмах упутила гонеће одреде према Голој рудини и Цеци Пороју,па је тако до 13 часова извршила свој дневни задатак.
Бугари су на том правцу имали два пука и снаге су биле готово изједначене. Описујући те борбе, бугарски генерал Недев рекао је да су бугарски пукови пружили снажан отпор и да су се борили 'на бајонет', али да ипак 'нису могли зауставити Србе'. Излажуци даљи развој борбе након што је Шумадијска дивизија заузела прве утврдене бугарске положаје, бугарски генерал је наставио: '...браниоци сломљени и спречени ватром, нису могли да се супротставе нападачима, и Срби су на том сектору, претрпевши незнатне губитке, постали господари њихових положаја'.
После тога, лева колона Шумадијске дивизије прешла је кроз отворену брешу, усмеривши се према северозападу у помоћ 17. колонијалној дивизији, која не само да није успела да овлада својим циљевима, већ је била поколебана противнападима и враћена назад, чак на полазне положаје. Та колона је преузевши напад на Борову чуку и коту 1774. у једном налету заузела те објекте и упутила гонеће одреде према Облој чуки и Кравичком камену. Али, како ни после тога 17. колонијална дивизија није могла да крене напред, војвода Степа Степановиц, је у борбу увео дивизије другог борбеног ешалона, Југословенску и Тимоцку, које су се кретале иза француских дивизија на око 500 метара. Прошавши кроз распоред Француза, Југословенска дивизија је сломила одбрану на Кравици и Кравичком камену и око 18 часова избила на Кравицку пољану. Тиме је отворен пут за надирање према Козјаку.
Одушевљен чврстином српског војника маршал Франше д'Епере је, између осталог, рекао:
'То су сељаци, скоро сви. То су Срби тврди на муци,трезвени, скромни, несаломиви. То су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива... Али, дошао је рат. И, ето, како су се намах за слободу земље ти сељаци, без напора, претворили у војнике најхрабрије,најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине...'
За три дана Срби су освојили непријатељска утврђења на Ветернику, Добром пољу, Соколу и Козјаку и продрли у слободан оперативни простор. За наредна три дана српске армије избиле су на Вардар и Дренску планину и тако довршиле стратегијски продор Солунског фронта, направивши брешу у непријатељском распореду у дубини 50 и ширини 40 километара.
Мада су вец тада, како је писао генерал Франше д'Епере 'звоници Будимпеште били на видику', савезницке снаге су још стајале на својим старим положајима. Срби су узалудно тражили да се вец једном покрену напред, јер су бокови српске војске били доста угрожени. Процењујуци да је велика победа на помолу српска Врховна команда је, упркос недопустивој пасивности савезницких снага, одлучила да без застоја продужи офанзиву. Када се Друга српска армија појавила испред Штипа, а Прва армија избила на Вардар код Велеса, бугарска влада је схватила да је рат изгубљен, па је одлуцила да упути парламентарце у Солун да затраже мир. Тада су и савезничке снаге са својих положаја кренуле напред.
Док су бугарски парламентарци путовали у Солун и водили преговоре у савезничкој Врховној команди, српске трупе, помогнуте деловима француске војске, наставиле су гоњење непријатеља. Друга армија избила је на бугарску границу код Царевог Села, а Прва армија на линију Куманово-Страцин, француска коњица генерала Гамбете, после храброг пробоја кроз планину, ушла је у Скопље. У таквим условима бугарски делегати потписали су капитулацију. Бугарске дивизије, које су се тада затекле западно од скопског меридијана, морале су да положе оружје. Успех је био огроман. За првих петнаест дана офанзиве заробљено је близу 90.000 непријатељских војника и више од 800 топова.
Вест о пробоју Солунског фронта и бугарској катастрофи снажно је ођекнула у целом свету. Бугарски краљ Фердинанд је изјавио: 'Ово је крај свих нас'. Немачка врховна команда затражила је од владе да због недогледних последица од слома фронта у Македонији предузме кораке за окончање рата и упути молбу за мир непријатељским владама.
Победа за историју
Историчари, домаћи и страни, одавно су пробој Солунског фронта назвали 'најславнијим и најсјајнијим делом Првог светског рата', а тако је својевремено сјајну војну победу, у којој је велики удео имао и српски војник са својом командом, назвао и тадашњи амерички министар спољних послова Роберт Лесинг. Од тада до данас у славу српским јунацима,којима су безрезервно признање за храброст одали и сви савезници у Првомсветском рату, написане су бројне књиге.
Српска војска је у октобру 1915. године бројала 420.000 људи, а страхоте рата преживело их је само 150.000, довљно да и тада,приликом пробоја Солунског фронта, задиве свет. Уз помоћ савезника, иако недовљно опремљена и у тешким условима, Српска војска је од 15. до 17. септембра, у незадрживој офанзиви, пробила Солунски фронт, а затим је, што се такође граничило са немогућим, за 46 дана прешла 600 километара и стигла у домовину, на Саву и Дунав. И тај подвиг историчари и војсковође од угледа сврстали су међу најпознатије примере гоњења непријатеља у свеколикој историји ратовања. Тако је српска војска, од губитника у већем делу Првог светског рата, када је напуштала отаџбину, крећући се гудурама у непознато,стигла до тријумфа и то у седмој години ратовања, кад су јој савезници, уз извесно двоумљење, додели главну улогу у пробоју Солунског фронта.
Сјајна победа Српске војске, остварена уз помоћ савезника на Балкану, имала је, како су истакли и светски војни стратези, велики утицај и на исход рата у Европи. Срби су и ту победу платили немерљивим жтвама, губљењем, само на опоравку у Бизерти и на Крфу и на лечењу у Француској, до августа 1916. године, око 7.000 војника. За српским војницима су остајала расута по свету гробља, а и умрли јунаци сахрањивани су и у море, које су песници касније назвали 'Плава гробница'.
У књигама је забележено да је Српска војска уочи пробоја Солунског фронта, са 150.000 војника, била најбројнија у укупним операцијама на крају Првог светског рата, изузев Француске, која је ангажовала 180.000 војника. Британске јединице имале су 120.000 људи, Грчка 135.000, Италија око 42.000, а Албанија око 1.000 припадника. Светска штампа је тада помно пратила догађања на Солунском фронту, а, поред навођења ратних подвига српских војника, у први план истицала је да су они , за време одлучујућих окршаја, певали 'песме радости, уместо ратних песама'.
Српско војничко гробље Зејтинлик
За време боравка и борбе Српске војске на Солунском фронту, од лета 1916. до јесени 1918. године, погинули војници и старешине сахрањивани су непосредно иза борбене линије, на тзв. 'пуковским гробљима', без сандука, са дрвеним крстачама уз гробна узглавља на којима су уписивани лични подаци сваког појединца [чин, име и презиме, јединица]. Умрли рањеници и болесници, који су лечени у трупама завојиштима и пољским болницама, сахрањивани су у местима тих установа. Рањеници и болесници, који су лечени у Централној пољској болници на Зејтинлику сахрањивани су на импровизованом гробљу недалеко од болничког бивка. Тако је настало прво Српско војничко гробље на Зејтинлику.
На Српском војничком гробљу почивају посмртни остаци 7.565 ратника са Солунског фронта. У трогодишњим борбама страдала су 9.303 војника и официра. У Битољу сахрањено око 1.500 Срба погинулих или умрлих од рана. Спомен-обележје подигнуто на иницијативу ратничких удружења и по личном наређењу краља Александра Карађорђевића. Изградња завршена 1936. године.
На читавом простору Гробља засађени су чемпреси садницама тог дивног медитеранског украсног дрвећа донесеног са Атоса, из расадника манастира Хиландара, који својим витким стаблима образују прелеп декор и чине хладовину над хумкама солунских хероја. У појединим алејама такође су засађене руже које својим опојним мирисом и раскошним цветовима украшавају редове мермерних крстова. _________________ Спаси, Господе, људе Своје и благослови наследство Твоје,победу над противницима дарујући и Крстом Својим чувајући многострадални народ наш. |
|